Vedro nebo

*Strogo zabranjeno preuzimanje dela teksta ili teksta u celini bez odobrenja autora.

Znaš, ovde nema vedrog neba.

Od tolikih svetla zvezde jedva i primetiš.

Prosto, zaboraviš da postoje.

Ubeđena da meni to ne može da se dogodi, uhvatim sebe kako se iznenadim kada slučajno uočim neku.

Od ovog ludila i haosa, nemaš vremena da zastaneš i pogledaš.

Nemaš vremena da na miru popiješ kafu.

Ni da odeš na planinu, neplanirano i spontano, jer posao neće da te sačeka.

Izgubiš sate u saobraćaju. 

Čekaš, čekaš i opet samo čekaš.

Danas

i sutra.

Svaki jebeni dan.

Čekaš.

Da odrasteš.

Da završiš faks.

Da se odseliš.

Da nađeš dečka.

Da se udaš.

Da rodiš decu.

Čekaš.

Mislim da sam se umorila čekanja,

da krene saobraćaj,

red u prodavnici,

a i sve ostalo što ljudi očekuju da uradim 

ili bolje rečeno, da sačekam.

Pogledam unazad i shvatim da vreme prebrzo prolazi.

Idi na tu planinu.

Zajebi ovo.

Živi.

Popij kafu na miru.

Zastani!

Uživaj u zvezdama.

Svuda ima vedrog neba, samo trebaš da gledaš gore dovoljno dugo.

Ne žuri.

Ništa neće pobeći

ni posao

ni dečko

ni saobraćaj.

Ne gubi vreme.

Jedino vreme nikada nikoga nije čekalo,

neće ni tebe.