Kasno je

Gleda na sat, kasni.

Trči do šaltera da preda kofer,

dok joj radnica govori "imala si sreću, zatvaramo za 2 minuta".

Sa osmehom odgovara "da, sreća" svesna da je potajno želela da zakasni, da ostane duže, samo još dan ili dva.

Da pruži još samo jednu šansu nečemu što nije bilo dostojno ni nje ni prethodnih šansi koje je pružala.

Ipak, baca pogled iza sebe, ali niko nije tu da je zaustavi.

Predaje avionsku kartu i ide ka kontroli, dok joj se srce svakim korakom slama.

I dalje nije došao da je spreči, da joj kaže da ne ide.

Zadnja se ukrcala na avion.

Sada već svesnija da je kraj.

Seda na mesto kod prozora, a suza joj teče niz lice.

Gotovo je.

Morala je da odustane, tako je najbolje priznaje sebi, nije sudbina.

Stjuardesa govori da uskoro treba da se ugase telefoni.

Ne zna gde ga je stavila, pretura po torbi i plaši se da ga nije izgubila.

Telefon je zazvonio u njenom levom džepu.

Pita se zašto nikad ne zapamti gde ga stavlja.

Vadi telefon iz džepa.

Srce joj je zastalo.

Njegovo ime na ekranu.

Gleda u telefon.

Gasi ga.

Vrata aviona su se zatvorila.

Kasno je.