Oprostila mi je

Pustio sam je da ode.

Moja malena ptičica nije zaslužila da živi u kavezu. 

Odletela je.

Odbijala da odustane od nas, 

ali kada sam postao isuviše grub, 

kada sam je toliko očajno gurao od sebe 

otišla je.

Sa poslednjom suzom u oku je nestala, 
raširila krila 

i poletela ka predivnom svetu koji je čeka.

Nije bilo lako, ali kao što je uvek govorila, 

ja dobijam uvek ono što poželim. 

Znao sam da je previše mlada, 

da će jednog dana prestati da peva

i biće samo još jedan slavuj koji živi od danas do sutra. 

Morao sam da je pustim da vidi svet, da proputuje, 

da nauči da se bori sama, da postane žena.
Morao sam da je volim nesebično.

Uvek sam joj bio blizu,

gledao je kako pati za mnom, 

posmatrao kako je nakon njene tuge nasledio bes,
kako iz devojke izrasta u prelepu damu, 

ali sam uvek znao da me voli. 

Čak i godinama kasnije, znao sam da je uvek
potajno imala veru u mene i nas.

Jedne letnje noći, sasvim slučajno,
sreo sam je.
Izgledala je ljupko, božanstveno
i sasvim sam siguran da je lepša sada.
Možda zato što je srećnija, šta znam.

Stajala je sa njim, 
izgledali su mi tako spokojno,
kao da su stvoreni jedno za drugo.

Nikada je ranije nisam video sa nekim.

U trenutku kada sam prolazio morao sam čvrsto da stegnem pesnice
ne bih li zaplakao, baš tu, sa njom ni na metar od mene.
Nikada joj nisam pokazivao slabost,
a sada imam osećaj da nema slabijeg muškarca od mene.

Okrenula se ka meni i nasmejala mi se, 

sa odobravanjem. 

Tada sam prvi put osetio da me ne voli više, 

tada sam je video u naručju nekog novog mene u njenim očima 

i više nisam bio njena bolna tačka. 

Oprostila mi je.

A njen oproštaj sebi nikada neću da oprostim.