Nikada nisam pisala o tebi

*Strogo zabranjeno preuzimanje dela teksta ili teksta u celini bez odobrenja autora.

Nikada nisam pisala o tebi,

jer kada o nekome pišem, tada je stvarno kraj. 

Ne pišem o nama, kao da ne želim da se završi ono što nikada nije počelo. Ja se nikada ne kajem za ono učinjeno,

ali sam se oduvek kajala za ono što nisam učinila, osetila.. 

ili poljubila.

Tebe nisam poljubila. 

Ali sam se sa tobom smejala malo više nego sa drugim ljudima. 

Zar to ne znači nešto?

Znači dovoljno, da ne želim da se završi ono što nije ni počelo. 

A to dovoljno tebi nije dovoljno. 

Nisam pisala o tebi, ali sada pišem. 

Zar to ne znači da je u mojoj glavi kraj? Znači. 

Ipak, na papiru ćeš stajati večno, kao i ova priča o nama. 

Kako može nešto čemu je predviđena večnost da se završi? 

Nisam to skontala dok te nisam srela, a ti si okrenuo glavu na drugu stranu kao da me šamaraš. Kao da se ne poznajemo ili kao da se nismo smejali zajedno malo više nego sa drugim ljudima. Posle tog šamara sam odlučila da pišem i da za par godina uronim u sećanja onog što nije bilo, a moglo je biti.

Valjda kada nekoga zgotiviš malo više od ostalih, ne očekuješ da će samo nestati ta čarolija stvorena u sopstvenoj glavi.

Možda sam te sama stvorila i možda si zbog mene i nestao. 

Mogla bih sebe da ubedim u to, možda, ali me demantuje onaj smeh koji si budio u meni.

Jebeni smeh.

Merilo sreće.

O sreći se ćuti, zato i ne pišem o srećnim vremenima, osećanjima ili ljudima.

Jer, kako sreću reči mogu opisati?

Nisi više predmet moje sreće i smeha.

Smogla sam snage da između papira i olovke 

izgovorim 

kraj.