Žena u ogledalu

Ispred sebe vidim sliku žene u ogledalu.

Tužnu.

Sa podočnjacima.

Istrošenu.

Ostavljenu.

Potrošena roba.

Iskorišcena i bačena negde na uglu mračne ulice, gde je niko neće pronaći.

Da li želi da je neko pronađe, spasi, 

oslobodi sopstvene sramote

niko je nije ni pitao.

Posmatram njene oko očiju iscrtane linije života.

Kroz njih joj vidim dušu.

Kroz njenu dušu teku otrovi,

a na pragu njenog već slabog srca stoje vetrovi, pokušavajući da odnesu sa sobom i ono malo što je ostalo u njemu.

Kovrdžava kosa joj neposlušno pada na ramena i pokušava da ulepša sliku žene u ogledalu koja u sebi ne vidi ništa lepo.

Čak i ove kovrdže, uvek neposlušne koje je nekada toliko volela, više ne voli.

Nestajale su iz dana u dan sve više.

Ne oseća više ni trunku. 

Ta žena u ogledalu, nemo stoji i posmatra me. Kao da mi se ruga. Kao da se podsmeva mom pogledu, mom divljenu, čuđenju i mojoj želji da joj sunce obasja ovalno, previše tužno lice i učini ga bar naizgled srećnijim.

Tražim odgovore u njenim nepomičnim rukama koje ne grle ni sebe ni druge.

Pokušavam da se nasmejem, da joj izmamim osmeh, toj ženi u ogledalu, ali me ona prekori pogledom mržnje.

Kao da u njenom svetu više ne postoji ljubav, sreća, smeh. 

Kao da u njenom svetu sunce sija nekim mračnim, sivim bojama koje ne dozvoljavaju da na pragu njene istrošene duše dopre svetlost. 

Gledam je, sada već opreznije, istražujem njenu okolinu, ali svuda vidim mrak i tišinu.

Onu najgoru, onu tišinu koja ubija.

Onu tišinu koja te satire od bola, onog bola u kojem čezneš da vrisneš iz sveg glasa, a iz tebe ne izlazi ni najtanji zvuk.

Ona tišina u kojoj te niko nikada neće čuti.

Taman ten joj je sada već izbledeo,

a kolena su joj iz sekunde u sekundu sve više klecala. 

Umorna sam, izgovara tiho, tiše od šapta.

Kao da je pokušala sve što je mogla.

Kao da je poslednji atom snage poklonila nekome kome odavno više snaga potrebna nije. 

Kao da se u njoj ugasio život kada se ugasio onome koji je odavno mrtav.

Nije ona izabrala smrt, smrt je izabrala nju. Tako sebično, tako sporo, tako neočekivano. 

Smrt zvana rak.

Smrt koja ruši sve u njoj.

Smrt koja nadom i životom gasi život.

Sve dok ne dođe po svoje.

Vreme je.

Žena ispred ogledala je nestala.