Učim da volim

*Strogo zabranjeno preuzimanje dela teksta ili teksta u celini bez odobrenja autora.

Polako, ali sigurno učim da volim.
Ono kao, ljubav.
Ko zna zašto ona uopšte postoji?
Da nas osakati, da nam slomi vrat jer skačemo sa sedmog sprata za nekoga ko nam i ime više ne pamti.
Zajebano, priznajem.
Skači.
I ti skočiš, nadajući se da će taj neko da te uhvati.
A skoro nikada te ne uhvati.
Padneš i slomiš se, pa se sastavljaš kako znaš i umeš, ali voliš.
Uporno govoriš sebi, ako ne skočim, nikada neću znati.
Ali u dubini duše znaš, da zbog prave ljubavi nikada ne moraš da skačeš sa sedmog sprata. Jebiga, zbog prave ljubavi skačeš jedino u more, roniš i sunčaš se sa voljenom osobom.
Ja ne znam kako ta ljubav funkcioniše.
Samo učim da volim, dok osluškujem lišće sa drveća u proleće. Nikad me niko nije lepše mazio od vetra koji mi kvari frizuru. Zaista, takva ljubav je posebna.
Učim da volim dok ambiciozno šetam i mislim o nekim dalekim zemljama, o ljudima koji svakodnevno gube život i o onima koji se svakodnevno rađaju. Jebeno nas mnogo ima, a ja ljubav u nekom od njih još uvek nisam pronašla.
Nalazim je u knjigama, dok kažiprstom listam stranice i zavolim svaku malo više od prethodne. A kada je pročitam, dodelim joj posebno mesto kao da je ona nešto najdragocenije što sam držala u rukama.
Nisam naučila da volim mlake ljude, shvatam, nikada i neću da naučim da volim iste. Kao da su rođeni za prosek, vole i ne vole u isto vreme, jedu sporo i piju gorku kafu. Saplićem se o njih svakog drugog dana, jednog sam čak i pokušala da volim. Zagrljaji su mu bili staloženi, kao da ih je prethodno isplanirao. Nikada nije grlio prejako, i uvek je sa nedovoljnom jačinom grlio moje telo, samo što sa takvim zagrljajem nikada nije uspeo da mi zagrli i dušu. On se meni gadio, zbog svega što jeste, dosadan i mlak.. jednostavan i običan. Gadio mi se i zbog svega onoga što mi nikada neće biti, ljubav mog života. Šteta. Pokušala sam.
Kada tražiš da ti neko zagrli dušu, gotovo uvek ne pronađeš takvog. Kada pomisliš da je baš sada trenutak da nekoga zgotiviš malo više od ostalih, ostaneš sam i osluškuješ tišinu ispred svojih vrata nadajući se da će neko pokucati, samo što baš tada, niko ne pokuca.
Ne umem da gledam na svet kroz roze naočare za zaljubljene, ne umem da skačem sa sedmog sprata, ne umem da volim mlake muškarce, ni one dosadne.
Učim da volim, ali učim i da ljubav ne treba grabiti po svaku cenu.
Ona sama dođe. Dođe da sive boje šarenim zameni, ali da ti ne oduzme tlo pod nogama. Ona se ušunja kada najmanje očekuješ i baš kada ne osluškuješ tišinu nadajući se da će ljubav pokucati na vrata.
Kada se ne nadaš, ona se stvori.
Kada učiš da voliš, najpre pokušavaš da zavoliš sve ostale, osim sebe.
Fatalna greška koja me je koštala mnogo izgubljenog vremena.
Dok sam učila da volim, shvatila sam da je najpre bitno prvenstveno voleti sebe.
Shvatila sam da je za to potrebno mnogo vremena, možda čak i čitav život. Shvatila sam da volim sebe onakvu kakvu me niko ne vidi. Onakvu kakva sam u svoja četiri zida, sama, sa čupavom kosom i knjigom u rukama dok slušam Bajagu i sanjarim o nekim dalekim snovima za koje sam sigurna da će se jednog dana ostvariti. Dok sam učila da volim sebe, naučila sam da ne prihvatam ljubav od nekoga koji me ne voli onakvu kakvu ja sebe volim.
U najgorem mogućem izdanju.
Ranjivu, tešku, bolesnu, iznerviranu, uplakanu, u pocepanim farmerkama i palmom na glavi.
To je ljubav, shvatila sam.
I tako dok učim da volim, sebe, svet, vetar, lišće, jesen i proleće, drveće, svoj stan, majku i oca koga nemam, naučila sam najveću lekciju u životu.
Nikada ne prestaješ da učiš da voliš.
Nikada ne prestaješ da tražiš način da lepše, bolje, nesebičnije voliš.
Nikada ne prestaješ da sanjaš i maštaš.
I kada je druga strana tvog kreveta prazna i kada je puna, učiš da voliš iz dana u dan.
Ljubav nema granice.
Ljubav nema pravila.
Ljubav se desi.
A ti doživotno učiš o njoj.
Sada je samo potrebno naći nekoga sa kim ću moći da učim da volim dok se međusobno nenormalno ludo volimo.
Jer, ipak..
Lakše je u dvoje.