Tamara
*Strogo zabranjeno preuzimanje dela teksta ili teksta u celini bez odobrenja autora.
Nisam ljubitelj poezije,
ni uskih haljina na značajnim događajima.
Nisam bogat i ne slušam Mozarta,
oduvek sam više preferirao bleju u parku sa ortacima i po neko pivo iz prodavnice preko puta. Nisam završio srednju školu.
Jebiga, ulica mi je oduvek bila prioritet, druga kuća, vremenom je postala i jedina.
Keva mi je ubijena u Italiji, imao sam dve godine, saznao sam kada sam imao deset od drugih klinaca u kraju.
Priča se da ju je prostitucija koštala života.
Od kada znam za sebe, znam i ćaleta sa flašom viskija pored kreveta.
Jednog dana je samo nestao, spakovao stvari i više nikada nisam čuo za njega.
Baka me je očuvala, njoj poklanjam tetovažu lava na leđima, zato što se lavovski borila da ne završim kao što je njen sin, alkoholičar.
Kad sam bio klinac zarađivao sam sitnom prodajom vutre. Sve dok mi ortaka nije pogodio metak kada je imao sedamnaest. Tada sam batalio “rizične” poslove i zaposlio sam se na pumpi na drugom kraju grada. Sa babinom penzijom i mojom platom, mogli smo da izguramo čitav mesec.
Više nam i nije trebalo.
Kada čovek nema puno, zadovoljan je prosekom. Mnogi ortaci su otišli preko, nisu se više osvrnuli nazad, sada su u tuđini, zarađuju dobro, imaju ženu i decu.
A oni drugi, njima su preostale dve opcije: zemlja ili robija.
U dvadesetdrugoj godini sam se prvi put zaljubio, Tamara se doselila iz većeg grada u ovaj naš, propali. Nisam imao dovoljno love da je izvodim po restoranima, pa se i ona pridružila ekipi iz parka. Sećam se, bilo je leto kada smo se prvi put kresnuli. Dva meseca nakon njenog dolaska. Smrtno sam je voleo, dok smo cirkali pivo i šetali nedovoljno osvetljenim ulicama. Imala je strašno zarazan smeh, plave oči i taman ten, nije bila premršava, ni preterano lepa, obična devojka koja se nedavno doselila i u koju sam se do ušiju zaljubio. Jedno nisam znao.
Njenim dolaskom donela je i zlatnu prašinu.
Prvih par meseci, priznajem, nisam skontao zašto često ide u toalet i zašto se umorna vraća iz njega. Sve dok se drastična promena u ponašanju nije dogodila, onda kada sam je pronašao u kupatilu na podu.
Narednih dana pokušavao sam da je skinem sa tog sranja, sve dok nisam povukao prvu liniju. Odjednom je sve imalo smisao. Odjednom je ljubav prema Tamari postala ništa naspram ljubavi prema zlatnoj prašini.
Jedna linija je prizvala i drugu, a druga je prizvala treću, sve dok nisam prestao da ih brojim. Za moj dvadesettreći rođendan poklonila mi je špric sa mašnicom.
Svet je dobio nove boje i tada pomislih, jebote, ja letim. Leteo sam, visoko, bio sam najsrećniji momak na svetu. A onda je zlatna prašina prestala da deluje. Idemo ponovo.
Sve nekada bitno postalo je nebitno.
Sećam se da sam baki nekada stalno kupovao crvene karanfile, njih je prosto obožavala, pričala je da ih je deda uvek donosio pre nego što je preminuo. Često ga se sećala, dok je govorila da se samo jednom voli. Par puta me je izbacila iz stana, obično kada pronađe igle i ostalo.
Uvek me je opet primila kada sam držao crvene karanfile u rukama.
Nikada nije prestala da se moli, da me tera da prestanem, nikada nije shvatila,
ljubav nisu karanfili, ljubav je zlatna prašina.
Samo se ona voli.
Na sahranu bake nisam ni otišao, jebiga.
Komšije pričaju da sam je ja oterao u smrt.
Kada jednom vodiš ljubav sa zlatnom prašinom, nikada ne poželiš da je napustiš.
Samo je grliš, voliš i ljubiš, dok nemaš više venu u koju možeš da je ubrizgaš.
Onda si ga, prosto rečeno, najebao.
Ali se snađeš, pa poletiš.
Leteo sam dok nisam skontao da je Tamara već tri dana mrtva ležala u kupatilu.
Nisam provalio, šta da se radi.
Sitnom prodajom sam finansirao svoje potrebe da poletim u drugi svet.
Tamaru sam odavno prežalio, sahranjena je u svom gradu, nisam mogao da odem, morao sam da štekam za sledeću nedelju.
Prioriteti.
Juče mi je bio dvadesetsedmi rođendan.
Nisam imao tortu, tražio sam samo ono jedino što me drži u životu, ali nije ga bilo.
Nisam imao više šta da prodam.
Moj stan je krasio jedan krevet i zastarela kuhinja.
Više mi ništa nije ostalo.
A onda sam se setio bakinog zlatnog lančića,
jedinog kojeg je ikada imala.
Jebena je bila noć dok sam čekao da se otvori zlatara.
Izvini bako.
Samo još ovaj put.
Đorđe Stamenković
1992 - 12.05.2019
Preminuo u svojoj 27. godini života.
Nisam ljubitelj poezije,
ni uskih haljina na značajnim događajima.
Nisam bogat i ne slušam Mozarta,
oduvek sam više preferirao bleju u parku sa ortacima i po neko pivo iz prodavnice preko puta. Nisam završio srednju školu.
Jebiga, ulica mi je oduvek bila prioritet, druga kuća, vremenom je postala i jedina.
Keva mi je ubijena u Italiji, imao sam dve godine, saznao sam kada sam imao deset od drugih klinaca u kraju.
Priča se da ju je prostitucija koštala života.
Od kada znam za sebe, znam i ćaleta sa flašom viskija pored kreveta.
Jednog dana je samo nestao, spakovao stvari i više nikada nisam čuo za njega.
Baka me je očuvala, njoj poklanjam tetovažu lava na leđima, zato što se lavovski borila da ne završim kao što je njen sin, alkoholičar.
Kad sam bio klinac zarađivao sam sitnom prodajom vutre. Sve dok mi ortaka nije pogodio metak kada je imao sedamnaest. Tada sam batalio “rizične” poslove i zaposlio sam se na pumpi na drugom kraju grada. Sa babinom penzijom i mojom platom, mogli smo da izguramo čitav mesec.
Više nam i nije trebalo.
Kada čovek nema puno, zadovoljan je prosekom. Mnogi ortaci su otišli preko, nisu se više osvrnuli nazad, sada su u tuđini, zarađuju dobro, imaju ženu i decu.
A oni drugi, njima su preostale dve opcije: zemlja ili robija.
U dvadesetdrugoj godini sam se prvi put zaljubio, Tamara se doselila iz većeg grada u ovaj naš, propali. Nisam imao dovoljno love da je izvodim po restoranima, pa se i ona pridružila ekipi iz parka. Sećam se, bilo je leto kada smo se prvi put kresnuli. Dva meseca nakon njenog dolaska. Smrtno sam je voleo, dok smo cirkali pivo i šetali nedovoljno osvetljenim ulicama. Imala je strašno zarazan smeh, plave oči i taman ten, nije bila premršava, ni preterano lepa, obična devojka koja se nedavno doselila i u koju sam se do ušiju zaljubio. Jedno nisam znao.
Njenim dolaskom donela je i zlatnu prašinu.
Prvih par meseci, priznajem, nisam skontao zašto često ide u toalet i zašto se umorna vraća iz njega. Sve dok se drastična promena u ponašanju nije dogodila, onda kada sam je pronašao u kupatilu na podu.
Narednih dana pokušavao sam da je skinem sa tog sranja, sve dok nisam povukao prvu liniju. Odjednom je sve imalo smisao. Odjednom je ljubav prema Tamari postala ništa naspram ljubavi prema zlatnoj prašini.
Jedna linija je prizvala i drugu, a druga je prizvala treću, sve dok nisam prestao da ih brojim. Za moj dvadesettreći rođendan poklonila mi je špric sa mašnicom.
Svet je dobio nove boje i tada pomislih, jebote, ja letim. Leteo sam, visoko, bio sam najsrećniji momak na svetu. A onda je zlatna prašina prestala da deluje. Idemo ponovo.
Sve nekada bitno postalo je nebitno.
Sećam se da sam baki nekada stalno kupovao crvene karanfile, njih je prosto obožavala, pričala je da ih je deda uvek donosio pre nego što je preminuo. Često ga se sećala, dok je govorila da se samo jednom voli. Par puta me je izbacila iz stana, obično kada pronađe igle i ostalo.
Uvek me je opet primila kada sam držao crvene karanfile u rukama.
Nikada nije prestala da se moli, da me tera da prestanem, nikada nije shvatila,
ljubav nisu karanfili, ljubav je zlatna prašina.
Samo se ona voli.
Na sahranu bake nisam ni otišao, jebiga.
Komšije pričaju da sam je ja oterao u smrt.
Kada jednom vodiš ljubav sa zlatnom prašinom, nikada ne poželiš da je napustiš.
Samo je grliš, voliš i ljubiš, dok nemaš više venu u koju možeš da je ubrizgaš.
Onda si ga, prosto rečeno, najebao.
Ali se snađeš, pa poletiš.
Leteo sam dok nisam skontao da je Tamara već tri dana mrtva ležala u kupatilu.
Nisam provalio, šta da se radi.
Sitnom prodajom sam finansirao svoje potrebe da poletim u drugi svet.
Tamaru sam odavno prežalio, sahranjena je u svom gradu, nisam mogao da odem, morao sam da štekam za sledeću nedelju.
Prioriteti.
Juče mi je bio dvadesetsedmi rođendan.
Nisam imao tortu, tražio sam samo ono jedino što me drži u životu, ali nije ga bilo.
Nisam imao više šta da prodam.
Moj stan je krasio jedan krevet i zastarela kuhinja.
Više mi ništa nije ostalo.
A onda sam se setio bakinog zlatnog lančića,
jedinog kojeg je ikada imala.
Jebena je bila noć dok sam čekao da se otvori zlatara.
Izvini bako.
Samo još ovaj put.
Đorđe Stamenković
1992 - 12.05.2019
Preminuo u svojoj 27. godini života.
Kommentare
Kommentar veröffentlichen
*Strogo zabranjeno preuzimanje dela teksta ili teksta u celini bez odobrenja autora.