Sadašnjost

*Strogo zabranjeno preuzimanje dela teksta ili teksta u celini bez odobrenja autora.

U moru izgovorenih laži
i jedne neizgovorene istine
od tebe
meni ništa više nije ostalo.
U sadašnjosti ne postojimo,
možda nikada i nismo.
U sadašnjosti te moje ruke
ne grle,
ni moje usne ne ljube.
Sadašnjost je tuđa,
u njoj te ona ispraća
i dočekuje.
U sadašnjosti si samo
u mojim mislima
još uvek moj.
I sada mislim da će sutra
možda
malo manje boleti,
tvoje ruke koje me ne grle kada se
u sred noći probudim.
Možda će sutra malo manje boleti
ona kafa koju meni ne kuvaš
i onaj osmeh koji meni ne upućuješ
dok brišem prašinu i pevušim
“442 do Beograda”
Možda sutra,
kada zatvorim oči
neću poželeti kartu u nepoznatom pravcu
koja vodi negde daleko odavde,
ovog grada
i tebe koji nisi moj.
Sutra ću te
možda
zaboraviti
i sadašnjost će sutra
postati daleka prošlost
ona u koju neću hteti da zalazim,
ona koju neću smeti da pamtim
i zato sada,
možda
ne mogu da zaspim.
Ostani još koji minut,
budi tu,
samo još malo
u mojim mislima
pre nego što zaspim
i pustim te da odeš
iz mojih misli
iz mog srca
iz mog zagrljaja u kojem si se nekada
tako rado skrivao.
Sklapam oči
i poslednji put
odmeravam tvoje prste
tvoj nos
i te oči koje nisu moje.
Poslednji put
pre nego što dozvolim zaboravu
da te zauvek odvede
u daleku prošlost.