Deda

*Strogo zabranjeno preuzimanje dela teksta ili teksta u celini bez odobrenja autora.

 

 

 Nedostaje mi vreme kada si me nosio u naručju, pa su komšinice ispred zgrade zavitlavale da će te ukrasti, a ja sva ponosna im to nisam dozvolila.
“To je moj deda” vikala sam, pa te ljutito zagrlila da bih dokazala da je zaista tako.
Nedostaje mi ono crveno korito, koje smo postavili na sred dnevne sobe kada je bilo vreme za kupanje. Onda bi se igrali vodom, a baba bi se ljutila jer smo sve prosuli na tepih.
Nedostaje mi naš fiksni telefon, čiji broj i dan danas znam napamet.
Nedostaje mi naša mala kuhinja u kojoj bih babi više odmagala nego pomagala kada je kuvala.
Nedostaje mi tvoje ljuškanje bez kojeg nisam mogla da zaspim.
I svako buđenje uz Tom i Džerija.
Nedostaje mi čak i gađenje kada bi se vraćao sa pecanja i ponosno pokazivao svoj “ulov”.
I tvoje partije šaha koje su mi bile strašno dosadne. I ona radost kada bi se vratio sa posla, a ja te jedva čekala.
Nedostaje mi vreme kada sam bila mala,
a ti u mojim očima najveći na svetu.
U to vreme, silno sam želela da budem velika.
Da “odrastem”
i da budem kao ti.
Samo što tada nisam znala da godine prolaze
i da ti nećeš da me sačekaš u vremenu.
I da neke stvari ne mogu da se vrate.
Nisam tada ni slutila da će jednog dana crveno korito izgledati tako malečko.
I da se neću buditi uz Tom i Džerija.
Ni da ćeš dobiti više bora,
da će te snaga napustiti i da nećeš moći da me nosiš u naručju.
Nisam ni pomislila da mogu da zaspim bez tvog ljuškanja.
Od života ne možemo pobeći, ni od godina koje bih sada tako rado vratila unazad,
makar na jedan dan, da ponovo osetim istinsku sreću. 

Mnoge stvari se menjaju sa godinama,
ali neke zauvek ostaju iste.
Jer kada neko želi da mi te ukrade,
i sada kao i tada ja vičem “To je moj deda”
zagrlim čvrsto i ne dam.