Da mi je..
Da mi je da izbrišem
i pocepam neke stranice
iz knjige života.
Da mi je da manje volim druge,
a malo više sebe.
Da mi je da neke suze
nikada nisam isplakala
i da mi je da neke ljude nikada nisam žalila.
Zaboravljam sebe,
dok se sećam tebe,
našeg smeha
i naših suza.
Nije ljubav cvet, nisu ni poljupci do zore,
već borba protiv svih
a ponajviše samih sebe.
Ljubav je mnogo toga,
samo bol nikada nije,
jer kada previše boli,
kada jecaj i vrisak zamenjuju dugine boje,
onda bolje idi.
Zato idem i opraštam.
Tebi, sebi..
Nama.
Svemu onome što smo bili.
Svemu onome što smo mogli da budemo.
Svemu što nismo
i svemu što jesmo.
Brišem iz knjige života
svaku suzu isplakanu u sred noći
kada košmar budi moje srce
koje se seća svake reči, svakog bola
i svakog odlaska.
Brišem tebe, onog kojeg sam volela više od sebe.
Brišem i sebe, onakvu kakva sam bila pored tebe.
A tebi ostavljam ovu pesmu,
da te seća na sve što si učinio.
Oprostila sam ti,
ali sam sebi nikada nećeš..
I ako ikada budem pokušala da nađem
Tebe, nas,
naići ću na pocepanu stranicu knjige,
bačenu u najdublje dubine,
zatrpanu ispod najveće planine,
da nikada više ne osetim,
trnje koje mi režu vene.
Neke ljude je naprosto,
najbolje zaboraviti.
Kommentare
Kommentar veröffentlichen
*Strogo zabranjeno preuzimanje dela teksta ili teksta u celini bez odobrenja autora.